spacer

 

Легенда о селу Станисељићи

 Legenda o selu Staniseljići


 

На источној страни Граца (источно је село Станисељићи), у Љешанској нахији, а на једном брду које се зове Криви врх, налазе се неке развалине. Овдје је  кажу  Иван Црнојевић намјеравао подићи град, пошто је од Турака измакао из равне Зете и напустио своју престоницу Жабљак.

 


 

Na istočnoj strani Graca (istočno je selo Staniseljići), u Lješanskoj nahiji, a na jednom brdu koje se zove Krivi vrh, nalaze se neke razvaline. Ovdje je  kažu  Ivan Crnojević namjeravao podići grad, pošto je od Turaka izmakao iz ravne Zete i napustio svoju prestonicu Žabljak

 

Брдо је повисоко и врлетно, а к врху му се може прићи само с једне стране и то једном уском путањом. На самом врху мало је равнине и ту се познаје темељ старог зида, око којег се виде велике гомиле отесаног и неотесаног камена. Када је Иван-бег почео градити, веле, погледао је у најближе баштине села, званог Рупеш, и види да је један струк руметина  из свих издвојен, те запита за узрок тога, а присутни му одговоре да је на оно мјесто за вријеме орања пало ђубриво, па је тај струк из ђубрива израстао. "Е  рече Иван-бег  када се не може овђе без ђубрива жито рађати, нема мјеста за град!" - и прекине грађевину.

Тада је  веле  из тог села неки Станислав, а који је био у броју Иван-бегових слуга, замолио господара да му дадне мало земље. Овај га запита колико ће, а Станислав затражи онолико колико притисне волујска кожа. Иван-бег му то дадне. Станислав те ноћи окроји кожу врло танко и са опутом од ње опколи готово цијело земљиште, које данас насељавају Грачани (који су се послије ту населили). Када ујутру кажу Иван-бегу, зачуди се али не порече што је обећао, но и прокуне оног који га је преварио, рекавши: "Да Бог да нити се истразио нити натразио; од твоје куће не било никада више но по један, да може без припремања човјека дочекати и попу бир подмирити!" И веле да је потомцима Станисављевим до данас вазда онако било како је Иван-бег рекао да буде.

 


 

 

Brdo je povisoko i vrletno, a k vrhu mu se može prići samo s jedne strane i to jednom uskom putanjom. Na samom vrhu malo je ravnine i tu se poznaje temelj starog zida, oko kojeg se vide velike gomile otesanog i neotesanog kamena. Kada je Ivan-beg počeo graditi, vele, pogledao je u najbliže baštine sela, zvanog Rupeš, i vidi da je jedan struk rumetina  iz svih izdvojen, te zapita za uzrok toga, a prisutni mu odgovore da je na ono mjesto za vrijeme oranja palo đubrivo, pa je taj struk iz đubriva izrastao. "E  reče Ivan-beg  kada se ne može ovđe bez đubriva žito rađati, nema mjesta za grad!" - i prekine građevinu.

Tada je  vele  iz tog sela neki Stanislav, a koji je bio u broju Ivan-begovih sluga, zamolio gospodara da mu dadne malo zemlje. Ovaj ga zapita koliko će, a Stanislav zatraži onoliko koliko pritisne volujska koža. Ivan-beg mu to dadne. Stanislav te noći okroji kožu vrlo tanko i sa oputom od nje opkoli gotovo cijelo zemljište, koje danas naseljavaju Gračani (koji su se poslije tu naselili). Kada ujutru kažu Ivan-begu, začudi se ali ne poreče što je obećao, no i prokune onog koji ga je prevario, rekavši: "Da Bog da niti se istrazio niti natrazio; od tvoje kuće ne bilo nikada više no po jedan, da može bez pripremanja čovjeka dočekati i popu bir podmiriti!" I vele da je potomcima Stanisavljevim do danas vazda onako bilo kako je Ivan-beg rekao da bude.